beats by dre cheap

Da se bolje vidimo

Hoteli, stanovi… Tržni centar. Najnoviji fancy javni wc, reče neko. Meni iz daljine najviše liči na neki meteor koji je tresnuo među pitome austrijske zgrade, pa se raja skupila.

Često pomislim da mi u glavi živi neki ostarjeli fotograf sa onim starinskim foto-aparatom sa tronošcem i čaplinovskim cipelama, a onaj mu blic samo bljeska i dimi se.

Neki drugi fotograf je imao više sreće od mene. Skrenuvši za trenutak objektiv sa kombinacije crvene karirane košulje iz osamdesetih i sakoa rađenog po mjeri na jednom od uzvanika, uspio je uhvatiti nevjerovatan pad gradonačelnika Sarajeva Ive Komšića. Gradonačelnik je, naime, htio isprobati kuglanu, ali su ljubazni domaćini zaboravili napomenuti da kuglanje bez prikladne obuće i nije najbolja ideja.

Onaj moj fotograf u glavi je uslikao jednu sasvim drugu stranu novog nam tržnog centra. Vanjsku.

Tad su još radovi bili u toku i posvuda su bili natpisi “NEZAPOSLENIM ULAZ ZABRANJEN!” Važi li to i za besposlene? Trojici baksuza je bilo svejedno i baš im se nije išlo u školu. “Željo”, “Sarajevo”, “Amela”, “Merisa” i imena nekih novih bendova na pocijepanim torbama. Za njih ne važi to “NEZAPOSLENIM ULAZ ZABRANJEN!” Pentraju se preko ograde da i oni vide to čudo moderne arhitekture. Iznutra teško da će ga stići razgledati. O shoppingu da i ne govorim.

Ali ni od gledanja nema ništa. Sami se sebi smiju sa fasade. Osmijeh prorijeđen kockama šećera, čičkovo ulje i šuškavci. Da, to je novi fol. Sad, šta god da izgrade, pokriju ogledalima. Da se bolje vidimo, valjda.

 Da samo sebe bolje vidimo.

Gradonačelnik Ivo Komšić je zbrinut na Klinici za ortopediju KCUS-a i uskoro će biti operisan. Nadam se ne od svega.

U trolejbusu za Dobrinju čiča u mojoj glavi fotoaparat mijenja kamerom. Prvo nešto nalik na mjaukanje. Tek po zblažnjenim licima besposlenih gospođa okolo shvatih da se ipak radi o plaču.

-Kud je krenula sa ovolišnim djetetom?!!

Da, baš odavno nisam vidio manju bebu. Ni na slikama. Koliko li joj je? Deset-petnaest dana? Tko mala djeca se i od foto-aparata čuvaju. A nije ni majka puno starija. Nekih 18-19 godina i 45 kilograma u vrh glave. Ako ne i manje. I godina i kila.

A lijepa beba. Neki kostim janjeta na njoj, sa kapuljačom i malim ušima. Koliko li ga je generacija iznosalo prije nje? Puno. Previše. Odijelce se izlizalo i tanko je i skoro da je sreća što je u trolejbusu i vruće i zagušljivo. Majka je čvrsto pritišće uz sebe i prkosno gleda besposlene gospođe.

Sjetih se pjesme “Brenda’s Got A Baby”. Pjesme o dvanaestogodišnjoj majci u getu. Sjetih se koliko me je pogađalo ono “Based on a true story” i koliko mi je to istovremeno bilo daleko. Sad? Dovoljno je da se ogledamo u zidovima novih tržnih centara. Ili da se provozamo trolejbusom prema Švrakinu ili Ali-pašinom polju.

Izlazim iz trolejbusa na Dobrinji. Nedaleko od stanice iz taksija izlazi najplavlja plavuša sa bijelom pudlicom. Plaća taksisti i čvrsto pritišće pudlu uz sebe i tepa joj.

Čiča u glavi gasi kameru. Zauzimam najalipašinskiju Rambo pozu i tražim neke starije baksuze. Možda mi, osim par zuba i nosa, slome i ruku ili nogu, pa i mene  “zbrinu na Klinici za ortopediju KCUS-a”. Možda sretnem i Gradonačelnika.

Da ga pitam šta ima kod njega…

Hard Time Blues
http://hardtimeblues.blogger.ba
24/03/2014 16:06